Ksenija Mijatović, psihologinja i psihoterapeutkinja iz Srbije, muzičku karijeru zamijenila je učenjem i podučavanjem o mentalnom zdravlju. Dok je starije generacije pamte po njenoj muzičkoj karijeri s početka 2000-ih, trenutno je prepoznaju kao psihologinju koja pored aktivnog rada, svoje znanje dijeli i na društvenim mrežama.
HUMA: Poštovana naša Ksenija, kako je, koji je put potrebno proći, koliko hrabrosti skupiti i imati, da bismo uoči svojih četrdesetih počeli mijenjati život iz korijena mijenjajući profesiju? Prošli ste taj put. Kako Vam izgleda sve to s ove distance?
KSENIJA: Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, jer svako ima svoj životni put i neke “karte” koje su mu dodeljene da igra igru zvanu život. Moje karte nisu uvek bile pobedničke, ali jeste moj mindset ( moj odnos prema životu). Odrasla sam u porodičnom ambijentu u kome je optimizam cvetao, a snaga moje majke Vjere bila neopisiva. To je veliki vetar u leđa, pogotovo u teškim životnim trenucima. Sa ove distance mogu da vam kažem da je to bilo presudno. Da makar jedna osoba u vašem životu (a koja vam je bliska) veruje u vas. Odluku o promeni života nisam teško donela, jer sam znala da nema nazad i ne želim nazad, ali je put do cilja bio bolan, jer sam morala da se odreknem onoga što sam najviše na svetu volela – muzike. I danas ponekad osetim u duši duboki žal za muzikom, ali sam zahvalna što moj glas stiže do ljudi do kojih moja muzika nikada nije, pa se pitam – šta je zaista bilo predodređeno da bude moj poziv.
“Da mi je neko rekao pre 15 godina da ću biti psihoterapeut, ja bih se samo nasmejala i rekla: ‘Kakva mašta’. Donedavno nisam bila svesna onoga što mi postavljate pitanje: Kako? Zašto? Zbog čega psihologija? Onda sam shvatila da sam samo volela ljude i da mi je muzika omogućavala kontakt s ljudima. Način na koji je izgledala muzička scena u Srbiji u tom trenutku nije bilo nešto kako sam ja videla svoj put. Menjao se stil muzike, ali i način poslovanja i biznisa. Kako sam uočavala te promene ja sam shvatila – ne da ne mogu da se uklopim – već da ne želim da se uklopim. To je bila jedna jasna odluka gdje sam videla da ne želim da se prilagođavam novim trendovima”, pojašnjava Ksenija. Ističe da je imala “samo 37 godina” uz poruku: “Trebalo je još celi život živeti”: “Razmišljala sam na koji način mogu ponovo da dodirnem ljude i šta bi to moglo biti, a da mogu da budem s ljudima. Odgovor je bio vrlo jasan – psihologija”.
HUMA: Učite nas da upoznajemo i počnemo razumijevati sebe. Jesmo li na dobrom putu da konačno izgradimo kulturu brige o sebi, mi žene sa Balkana?
KSENIJA: Apsolutno se stvari menjaju, možda polako, ali idu napred. Bude se majke, sestre, žene i počinju sve više da shvataju važnost samopoštovanja i važnost uloge koju imaju u porodici.
“Mi živimo na Balkanu gde smo svi učeni jednoj osnovnoj poruci: ‘Prljav veš se iz kuće ne iznosi’. Vi u startu imate jednu ideju koja posramljuje svakoga ko bi pomoć tražio bilo gde”, govori Ksenija o situaciji na Balkanu gdje je mentalno zdravlje često stigmatizirano.
Ipak naglašava kako se vremenom situacija u mnogome promijenila: “Puno uticaja ima i kulturološki koncept, ali mislim da se to silom prilikom menja. Mislim da su ljudi iscrpeli sve resurse, samo su tragedije manje ili veće. Iscrpeli su resurse zdravog razuma, shvatili su da ljudi nije da neće da budu tu, već i to malo zdravlja koje imaju – čuvaju za sebe”, govori.
Dok vrijeme u kom živimo neminovno dodatno razbija taj tabu, naglašava da je on još uvijek tu. Uzevši u obzir uslove u kojima živimo, neminovnost vremena je da je sve mlađa populacija s mentalnim problemima, a koncept korone je bio okidač za mnoge mentalne izazove.
HUMA: Šta ljude danas najviše muči?
KSENIJA: Moje iskustvo kroz psihoterapijsku praksu je da danas ljude najviše muče egzistencijalni strahovi (da zarade više, da ne izgube posao, da se dopadaju drugima da bi bili prihvaćeni na poslu u društvu, i polako vremenom ne vide da su izgubili sebe i ono što je zaista vredno – mir, ljubav, spokoj i jedan optimalan, život jer idealnog nema). Mislim da je egocentrizam doživeo svoj vrhunac i da plaćamo danak tome. Neophodno je da se vratimo dobroti, solidarnosti, empatiji i to osećam i kao svoju mikro misiju u ovom životu kroz ovaj posao koji radim.
“Sve što možemo mi psiholozi jeste da podižemo svesnost”, naglašava Ksenija uz poruku da upravo to radi predavanjima koje organizuje, “Mislim da ljudima znači podrška i da vide da postoje ljudi koji žele da dobiju neke informacije o unapređenju kvalitete živote. Ljudi se iznenade brojem drugih koji su zainteresovani i prisutni na predavanjima. Ideja da nismo sami u tome, nekako čoveku bude lakše”.
“Svako u okviru svog života radi najbolje što može i mislim da nemamo pravo da odustanemo od verovanja u bolje sutra. Jer ako to izgubimo šta nam ostaje?”, poručuje.
Govoreći o radu na sebi i prvom koraku koji možemo poduzeti, ako izuzmemo psihoterapiju, Mijatović ističe da je samoistraživanje i promišljanje o sebi jedan veliki korak pri radu na sebi.
“Često bi trebali da se pitamo – kako je meni u ovom ambijentu, s mojim prijateljima, s partnerom, prija li mi? Skloni smo da samo kada dođe do konflikta mi postavljamo pitanja. Moj predlog je da počnemo promišljati o sebi i pre nego dođe do nekog konflikta. Polako istraživanjem o sebi možemo dobiti odgovore na osnovna pitanja: Ko sam ja? Kuda idem i šta mi u životu treba?”, zaključuje Mijatović.
HUMA: Jako ste aktivni i prisni sa svojim pratiocima na društvenim mrežama, toliko da Vas čovjek počne osjećati kao nekog svog jako bliskog, kao da se družite svaki dan. Je li teško biti aktivan, natjerati sebe da kreirate novi video zapis, novu interakciju s ljudima? Odlično to radite. Kako Vam polazi tako lako za rukom? Lako Vas je zavoljeti!
KSENIJA: Kada bih mogla da vam samo opišem koliko volim ljude. Nekada mislim da ta moja umetnička duša ode predaleko u mašti, pa se zanesem i pomislim kako sam važna i značajna, jer dobijam toliko ljubavi od ljudi sa kojima komuniciram – ali onda shvatim da sam samo jedna mala kap u moru… Nije mi teško, jer sam odrasla u porodici u kojoj je ultimativna vrednost bila pomagati ljudima. Mislim da tu crpim snagu i zato mi nije teško da pokažem svu svoju nesavršenost kao ljudsko biće, ali u svojim dobrim namerama. I to, čini mi se, ljudi prepoznaju. Ljude ne možete prevariti. Ili ste istiniti ili ste fol (što bi rekle moje Sarajlije).
Svijet žudi za iscjeljenjem
Uzevši u obzir da je Ksenija vrlo aktivna na društvenim mrežama te da, prije svega, na svom Instagram profilu prenosi znanje vezano za mentalno zdravlje. Komentarišući kako društvene mreže utječu na čovjeka i njegovo mentalno zdravlje ističe da kao i sve drugo na svijetu – sve zavisi od pojedinca te kako to primjenjuje.
“Mi možemo da gledamo sve negativne aspekte društvenih mreža, ali ih ne možemo zanemariti i činjenicu da su one naša realnost. Nažalost, one su omogućile da svako na ovom svijetu može da kaže šta želi da kaže – to možda s jedne strane nije uvijek pogodno, ali moram da priznam da su meni omogućile da stvarno ponudim jednu novu ideju i podizanje svesnosti o važnosti mentalnog zdravlja”, pojašnjava Mijatović.
HUMA: Šta planirate do kraja godine, koje aktivnosti, nova gostovanja, projekte…?
KSENIJA: Do kraja godine planiram da gostujem i držim predavanja, seminare i radionice. Takođe sam osmislila set seminara za mlade paihoterapeute za rad sa traumom (što je veoma važan segment psihoterapijskog rada) i ako bude sve po planu da posetim moju Saru Sabri, sestru po duši, i da dođem malo u Novi Pazar, da čujem glas žena i da im ponudim deo svog iskustva i znanja koje bi im moglo biti dragoceno.
Razgovarala: Meliha Omerović