Piše: Nermina Gudžević-Vejselović
“Bilo je to jedno od onih jutara kada nije bilo baš lako ustati, spremiti sebe i ono što je neophodno, i učiniti dan ne samo prihvatljivim već i prijatnim. S obzirom na neprospavanu noć, problem sa želucem koji je počeo da jenjava tek negde oko sabaha, reći: “Da, dolazim.” , pedesetogodišnjoj rodjaki je bio upliv u jači, racionalniji, divniji deo duše.”
Tako kaže ova gospođa Halima, smeđokosa tridesetogodišnjakinja koja je tokom telefonskog razgovora dobila instrukcije da kupi 2 kilograma šljiva, neophodne za zajedničke goste koje dugo nisu videle. Obučena u belo (znam je dugo i znam da je bela njena najdraža boja) odlučuje se za tanki kaiš mint boje koji će letnju kombinaciju učiniti nežnom, suptilnom i otmenom. Sa čistim nijetom, željom da pronađe ono što se od nje tražilo, seda u auto i kreće.
Kroz prozor virka tražeći najbolje šljive među najboljima. Prva prodavnica je nudila krupne, zelene, nezrele koje su spolja bile itekako primamljive, a iznutra odisale jakim, kiselkastim mirisom. Odlučuje se da ode u drugu ne bi li pronašla one koje će biti po volji zahtevne rođake.
No, ni druga nije imala bolju ponudu. Male, mekane, prezrele. Skoro pa truhle. Već joj nije bilo prijatno. Znala je da se čekaju krupne, sočne, zrele. Sledeći market je imao šljive koje su najpribližnije odgovarale prethodnom opisu, i odlučuje se za njih. “Dva kilograma ovih u drugom rafu, ako nije problem ” – zamolila je. Vaga je pokazala željenu gramažu, a iznenađujuće prijatna prodavačica, sofisticirane boje glasa i negovanih ruku uzima novac i naplaćuje. Uzela je kesu sa šljivama u ruku, spustila na mesto suvozača i uputila se ka kući u kojoj gosti samo što nisu stigli. Ugledala je svoju rodjaku koja je sa osmehom na licu dočekala, spuštajući svoj analizirajući pogled u pravcu kese.
Tridesetogodišnjakinja je zagrlila, i odmah nakon toga ušla u kuću. Posluženje je bilo spremno, samo još dva kilograma voća koja je ona donela je trebalo oprati. Međutim, posle prve pojedene šljive, počeli su neprijatni komentari žene koja bi sa pedeset godina itekako trebala mudro birati reči koje će izgovoriti.
“Kako je moguće da si baš ti naišla na ovakve šljive?! Mi smo juče kupili – bile su fantastične!“ Halima je ćutala. Pojela je par, i nisu bile loše. Najukusnije ikada ne, ali jestive svakako. Međutim, to nije sve. Priča je išla u istom smeru i kada su stigli gosti. Toliko da su one postale glavna tema razgovora. “Sve je bilo odlično, osim šljiva.”
Prisutnima je već postalo neprijatno i polako su počeli sa približavanjem tašne ka sebi, davajući na znanje da će uskoro da idu. Nije prošlo mnogo vremena kada je zvuk upaljenog automobila bio znak da su gosti napustili kuću. Oni su otišli, a njih dve ostale same. „S obzirom na to kakve su, slobodno možeš da ih nosiš kući“ – kaza starija žena i iz staklene posude izruči u providnu kesu dva kilograma šljiva. „Ti si ih kupila, ti ih i jedi! “ – s podsmehom promrmlja još to.
Gledajući sa strane, shvatila sam da je smeđokosa gospođa jedva čekala da napusti kuću i ode svojoj. Ubrzo je tako i učinila. Šta se dešavalo tokom pedesetogodišnjeg života prosede gospođe, koje godine, događaji su bili okidač za nedostak lepote, umilnosti, blagosti, elegancije dela i reči?
Pitanje je šta je potrebno da se desi čovečanstvu i još koliko vremena treba da prodje da se shvate, prihvate i primene pravila čiste, spokojne i srećne duše. Da onaj ko u svome srcu nema zahvalnosti, ne može biti istinski srećan. Jer, sva suština sreće je sagrađena na čvrstom temelju
zahvalnosti. Da godine nisu znak niti zrelosti, niti mudrosti nažalost dokazuje žena koja ima oslabljen vid, prosede vlasi i itekako izražene bore oko očiju. Prošla su dva dana. Šljive dobile svoju punoću, sazrele. Slatke kao med. Čak se i opojni miris pomenutih protezao duž celog, dugačkog hodnika.
I kao takve ih je jela Halima i njena porodica.