Uvek sam tražio jaču ženu od sebe
Ne da bi me slomila, nego da bi me dodatno digla
Ne da bih trčao za njom, nego da bismo leteli zajedno
A najčešće sam nailazio na one, koje sam morao da vučem
Koje bi me toliko usporile
Da sam shvatio da nema nama zajedničkog života
Mogu da pomognem, ali ako se sve svede na to
Na opsluživanje, ugađanje, biranje reči
A ne spoj dve jake energije, gde oboje vuku
Da nemam misiju, možda bih i pristao na takav život
Da mi svaki dan bude isti
Sedenje ispred televizora, prazna ćaskanja, sve ono što se podrazumeva
Ovako
U mom životu ništa se ne podrazumeva
I svaki novi dan je jedan novi izazov
Kako pustiti nekoga u svoje sve, ako ne može da te prati
I svaki tvoj uspeh, shvata svojim porazom
Kada ti od svega, na kraju, ostane samo tuđa ljubomora i prigovori
Da si kriv, i kada nisi
Zato sam sam
Da nikoga ne bih povređivao, i da me niko ne bi povređivao
Bez da lažem i zavlačim
Ko u potpunosti živi sebe
Zna koliko je teško nekoga pustiti u svoje sve
Lako je na dan, dva, ali na duže, često je nemoguće
Kada sve mora da se objašnjava
I neminovno odvlači sa prave staze
A to je prepuštanje ideji koju živiš u celosti
Zato sam i nastavio da “volim” neke od devojaka
Ali na distanci
Svestan da nam nema zajedničke sreće
I da sam na putu na kome moram sam
Kada god sam pokušao, dao se, samo bih se okliznuo
Uvučen u ono što se zove “normalan” život
Gde bih bio toliko usporen, da ne bih bio ni za šta
Srećom, postoje žene koje osećaju slično
Koje su mnogo više uradile same nego sa nekim
I one to najviše osećaju
Možda je i to najbolji spoj
Spoj iz divljenja, spoj iz snage, hrabrosti
A ne iz nemoći
Gde jedno vuče drugo
Dok propadaju zajedno
Svaka devojka uz malo šminke, određenu odeću i brigu o ishrani
Može da bude – “dobra riba”, za prosečan muški pogled
Međutim, da li može da bude dobar čovek
I da živi za neki plemeniti cilj?
Ili se to više ne traži?
Pitam se, šta svet ima od nečije sređenosti, napucanosti
Ne puno, više ta osoba, ako joj je do toga stalo
Ali suštinski, duševno, pa i ljudski
Prava vrednost je u ličnosti
Koja pokreće, zrači, koja oseća, i saoseća
I prenosi ono što živi, zna
Odavno se ne ložim na klasične “dobre ribe”
Niti se bavim njima, niti me zanimaju
Imao sam tu čast da mi na nastupe dolaze stvarno lepe žene
Iz mnogih gradova
Ali malo kada, i sa malo kojom
Osetim da bi moglo da se desi nešto dublje
Zašto
Zato što nisam video u njima misiju, požrtovanje
Tačnije borbu za nešto, što nisu one same
Više zabava radi zabave, hedonizam
Bez žrtovanja za nešto, nema ni ideala
Samo život zagledan u sebe, a to je bar meni dosadno
Ne živiš samo da bi uživao nego da bi stvarao, pokretao, radio, ostavio nešto iza sebe
Što će značiti ljudima
Šta svet ima od nečije zgodnoće, poziranja, napućenih usana?
To mogu svi
Ali dati dušu, brinuti o nekome, boriti se za nešto vredno, ili spašavati živote, planetu
To već ima smisla
To već pokreće nešto dublje
Zato me kod žene najviše privlači ta rešenost da urade nešto
Što nije isključivo lična priča
Nego šira, mnogo šira
Što pokreće mnoge
Neka je i to briga o životinjama
Briga o starijima
Ili stvaranje prostora, gde će moći da se druže i rade korisne stvari
To je misija, to je izazov
A ne gubljenje vremena na muško ženske igre
Ili prazne priče
Dok život prolazi
Svetu su potrebne nove Jovanke Orleanke
Milunke Savić
Mileve Ajštajn
Lako je biti Jelena Karleuša, to može svako
Ali biti stvarni heroj u životima ljudi
Vraćati im veru, nadu, smisao
To mogu samo posebne žene
Plemenite
Svesne da imaju misiju i pozvanje
Spremne na velike podvige
Za njih živim
Njih treba slaviti
Čuvati
A “dobre ribe” neka poziraju…
Uvek su mi bile privlačnije one
Koje su žrtovale nešto, za nekoga
Spremne da se trude, rade
A ne večito uzdržane
Blazirane
Ograđene od svega
U krajnjem, i od života
Gde je duša najvažnija
Emocija
A ne sunčanje zadnjice, pućenje usana i slikanje za instagram…
***
Ne može sebičan muškarac da voli ženu, nema tu širinu
Može u početku, dok je sva onakva kakva želi da bude
Ali vrlo brzo gubi interesovanje i ide dalje
Ma kakva da je, pa i najbolja, nije mu dovoljno dobra
Čak i ako ostaje, on je ne primećuje
Ljubav traži sposobnost da pustiš nekoga pored sebe
Da ne želiš da pobegneš već drugi dan
Već da rasteš zajedno sa njom
To traži posvećenost tom nekom, pažnju, dubinu, veru, ideal
Nemoguće je ostati ako na tom putu vidiš samo sebe
Drugi su tu gosti, prolaznici ali za njih nema mesta, suvišni su
Zato toliko žena a tako malo ljubavi
Ljubav traži puštanje i prepuštanje
Ne silnim ženama nego ženi
Kada toga nema, nema ni ljubavi
Samo se krade ljubav, malo od ove, malo od one
Kao, svuda si
Dok, u stvari, nisi nigde
Žena traži posvećenost
Da bi rasla u svome svemu, da bi se stvorilo nešto veliko
Onaj ko ne može da voli, on samo uzima i ostavlja
Daje malo a želi sve
Kao lopov koji samo krade
Više ruši nego što gradi
Zato je sve manje onih koji znaju da vole ženu
Ne samo u krevetu nego u životu
Zato što je uzimaju kao stvar
Koja se koristi i baca
A ne kao biće sa kojim se traje, raste i stvara
Kada toga nema, nema ni ljubavi
Ma koliko da je jaka priča, ostaje samo priča
I praznina
I ništa
Kada žena sreće samo takve
Misli da su svi takvi
Koji žele samo strast, telo, uživanje
Da se vrlo brzo oseti iskorišćeno i prevareno
Bačeno
Umesto ljubavi
Dobija bol
Umesto svetlosti
Dobija mrak
Samo zato što taj neko ne zna da voli
Da stane i ostane
Već bi večito negde da ide
Svuda, samo ne tu
Kao da je svuda lepše, kao da je svuda bolje
Samo ne sa njom
Pored nje
Dok se, u stvari, plaši
Da nešto ne propušta
Da mu ne prođe život
A prolazi mu ljubav
Ljubav pred očima
Koju gubi
Da toga nije ni svestan
Autor: Stefan Simić