Denisa Curić: Govorni razvoj – uloga roditelja

Svako dete se razvija u skladu sa svojim mogućnostima, tako da je teško precizirati kad će Vaše dete naučiti određenu veštinu.

Probleme sa govorom danas ima čak 63 odsto predškolaca, dok su pre samo nekoliko decenija govorno-jezički poremećaji otkrivani tek kod osam odsto dece!

Razvoj govora i jezika je ključna veština i utiče na mnoge druge oblasti života deteta, uključujući sposobnost deteta da uči, izražava svoje potrebe, misli i želje, sklapa prijateljstva, čita i piše i dobro se ponaša. Međutim, istraživanja su pokazala da, u nekim oblastima, više od 50% dece koja ulaze u osnovnu školu ima niži nivo jezičkog razvoja  nego što je to očekivano za njihov uzrast. Razvoj govora i jezika je dugotrajan proces. Jezik i govor se razvijaju iuče paralelno, pa se osnova jezika stiče i usvaja do treće godine, a automatizacija jezika završava se između jedanaeste i trinaeste godine.

Šta Vi možete učiniti da podstaknete razvoj deteta:

 Ponavljajte radnje-pokrete-glasove za detetom;

• Opisujte predmete koji interesuju Vaše dete, koje pokazuje prstom;
• Imitirajte zvuke i reči koje Vaše dete izgovara;
• Tražite radnje koje želite umesto da korite dete (umesto „prestani” =„vreme je za sedenje”, “vreme je za jelo”)

• Učite dete uzročno-posledičnim vezama kroz primere, kao što su kotrljanje lopte, guranje autića, ubaciti/izvaditi” kocku iz kutije;

• Podstičite dete kada brblja i igra se predmetima;

Čitajte detetu svakodnevno, zajedno razgledajte slikovnice dok imenujete i opisujete predmete i boje.

• Ako se dete ponaša neprikladno, recite jasno “NE”, ali nipošto ga ne tucite ne podižite ton i nemojte davati duga objašnjenja;
• Ako je potrebno preusmerenje ka pozitivnim ponašanjima, time-outt kazna sme trajati samo 30 sekundi do 1 minuta! (bez pregovaranja i objašnjavanja);

• Recite mu da je DOBRO, kada je stvarno dobro: time mu pokazujete šta su to pożeljna ponašanja i šta se očekuje od njega;

• Morate provoditi četiri puta više vremena u podsticanju željenih ponašanja I pokušaja nego u kažnjavanju i preusmeravanju. Postavljajte jednostavna pitanja.

• Koristite kratke i jednostavne fraze kada govorite detetu.

JOŠ NEKOLIKO SAVETA   O RODITELJSTVU                    

1.Roditelj je PRVI i DOŽIVOTNI UČITELJ svom detetu!

2. Obasipajte dete pažnjom, vokalnim podsticanjem, odobravanjem, ohrabrenjem, poljupcima i maženjem za sva prikladna/željena ponašanja. POHVALITE DETE KADA JE DOBRO, naglas primetite, reagujte kada uradi nešto što je prikladno, ono što želite i očekujete od njega, a ne samo kada radi nešto NEPRIKLADNO, NEŽELJENO!

3. Osnovna pravila kod vaspitanja dece su da se deci kontinuirano pruža pozitivna pažnja i povratne informacije u vidu pohvale ili korekcije i modifikacije ponašanja koja nisu prikladna, kako bi ona bila svesna šta čine korektno i šta se od njih očekuje, kako sledeći put da se ponašaju u istoj ili sličnoj situaciji. (PAŽNJA: korekcija i modifikacija nije isto što i kazna! Deci treba dati MODEL kako treba da se ponašaju kada pogreše).

4. Deci je potrebno da znaju da predvide šta se od njih očekuje i kada. Jasne rutine i dosledna organizacija dana/noći (rutina i obaveze pre spavanja, spavanje, kupanje, obroci, itd.) ih umiruje i smanjuje nervozu i strah od nepoznatog. Detetu treba sigurna, predvidiva okolina/svakodnevica sa jasnom strukturom da bi se osećalo sigurno i nastavilo s istraživanjem i slobodnim razvojem.

5.Doslednost je jedna od najbitnijih i najtežih stvari za roditelje.

 ZAŠTO JE BITNA RANA INTERVENCIJA? 

Najvažniji faktori vezani za bolju prognozu dece sa razvojnim poremećajima su rana intervencija I rana identifikacija .Dokazano je da intenzivni edukativni tretmani u ranom razvojnom dobu (2 – 4 godine) uzrokuju dugoročne pozitivne efekte na sveukupan dalji razvoj deteta. Intervencija u ranim razvojnim stadijumima ima najveću mogućnost umanjenja kratkotrainih i dugoročnih posledica koje razvojne poteškoće i poremećaji imaju na život deteta  i porodice. Što ranije identifikujemo poremećaje u razvoju  ranije ćemo početi intervenciju, čak i ako još nemamo uspostavljenu diagnozu, i tako dobiti bolje rezultate time umanjujući razvojni zaostatak dece sa rizikom u na tipične vršnjake i poboljšati njihovo uključenje u društvo.

SUOČAVANJE SA DIJAGNOZOM 

Uspostavljanje doživotne dijagnoze detetu traumatičan je događaj za svakog roditelja. Zatečen iznenadnom životnom promenom, roditelj prolazi kroz pet uobičajenih stadijuma žalosti (Kubler-Ross model):

1. Šok i odbijanje da se prihvati istina
2. Ljutnja i traženje krivca (griža savesti, bes, krivljenje drugih ili sebe)
3. Nagodba sa životom (“ Kad bi samo…ja bih onda…”; “ Ako moje dete ozdravi, ja ću…”)
4. Depresija
5. Prihvatanje činjenica i početak borbe i nastavak života. Iako je u procesu žaljenja neophodno proći kroz svih pet stadijuma, svaki roditelj to čini na svoj način i u različito vreme. Neki se, nažalost, “zaglave” na jednom od stadijuma, ne došavši nikad do kraja ciklusa, tj. najbolje pozicije da pomognu svom detetu. Odbijanjem da se suočite s činjenicama i oklevanjem da potražite stručnu pomoć za svoje dete i sebe, ne samo da ne izbegavate, već i aktivno učestvujete u stigmatizaciji cele porodice, a svom detetu uskraćujete priliku za razvoj i poboljšanje izgleda za budućnost.

Za kraj jedna poruka za roditelje:

Nemojte oklevati da se obratite stručnjacima i zatražite pomoć za sebe i svoje dete.

Autorka teksta: Denisa Curić (defektolog – logoped )